Kao i većina mislećih ljudi pitao sam se da li će nova lokalna vlast doneti kruševačkoj privredi nešto zaista novo. Kruševačka privreda kao pojam praktično više i ne postoji, jer van javnih preduzeća i gradske uprave gotovo i da nema radnih mesta. Ono malo privatnih preduzeća koja pokušavaju da posluju su uglavnom nelikvidna, plate isplaćuju ponekad, “socijalno i zdravstveno” još ređe. Poslovni ambijent ne postoji. Svaka misao o novom biznisu završava se pre nego što je i počela, zaključkom da je bilo kakvo ulaganje u Kruševcu besmisleno i unapred osuđeno na propast. U takvoj atmosferi, neko mora da povuče potez. Neko mora da stavi tačku na tragične ekonomske trendove i pokuša da ubedi preduzetne ljude da pare uložene u biznis u Kruševcu nisu, ili bar ne moraju biti bačene.

U dosadašnjem radu nove lokalne vlasti nismo mogli da čujemo ni reč o poslu, otvaranju zdravih radnih mesta koja nisu politički već poslovni projekti, niti o novoj viziji ovdašnje ekonomije. Ono što smo čuli jesu najave nove državne pomoći “14.oktobru”. Ne mogu a da ne iskažem svoje duboko ubeđenje da ova firma predstavlja prošlost Kruševca i neku vrstu dinosaurusa komunističke ekonomije. Ne mogu a da ne iskažem svoje duboko ljudsko čuđenje da niko ne postavlja pitanje odakle pare i ko plaća opstanak firme koja nema zdravo ekonomsko poslovanje. Niko da se zapita zašto su oni koji rade u privatnim firmama građani drugog reda, pa dugove njihovih firmi nema ko da plati. Niko, ali baš niko se ne okrene i ne zabrine kada cela privatna firma propadne, a njeni radnici odu na ulicu. Sa druge strane, oni koji su godinama unazad primali plate iz budžeta države, i danas na ulazu u drugu deceniju trećeg milenijuma veselo trljaju ruke jer svakog prvog, petnaestog ili bilo kog u mesecu čeka sigurna plata.

Pre nekog vremena, imao sam prilike da čujem diplomiranog politikologa koji, gle logike, radi u industriji mašiskih komponenata (“14.oktobru”) i izražava veliko zadovoljstvo svojom platom i standardom. Drago mi je da je čoveku dobro, ali mi nije drago što zbog takve naopake ekonomije ogromnom broju ljudi nije dobro. Kada država da novac nekome ko ga nije zaradio, a onaj koji ga je zaradio ne primi platu jer je država napravila skandal u ekonomiji, dolazimo do bezizlaza, apsurda, usuda, tame, očaja, bezvoljnosti i gašenja svake pomisli o privredi. I zato kada naši lokalni političari počnu da se hvale i diče time koliko je republička Vlada poslala para za plate “14.oktobru” neka prvo pomisle kako to deluje na sve one mučenike koji po 12 sati, bez ijednog ili sa jednim slobodnim danom u nedelji, i bez godišnjeg odmora izgaraju po privatnim firmama čekajući na svoju platu i po više meseci.

Neka se lokalni političari zamisle i nad sudbinom vlasnika malih i srednjih privatnih firmi koji nemaju ni slobodan dan, ni vikend, ni odmor, koji svakog prvog  u mesecu znaju da su dužni i za kiriju, i za plate i doprinose, i dobavljačima. Neka se lokalni političari koji kao svoj najveći projekat zamišljaju večno bavljenje bivšim društvenim firmama zamisle kakvu poruku šalju svakom onom ko pokušava da pokrene nešto novo, nešto iza čega ne stoje partije i partijsko-državni aparat.

Srbija, kao zemlja čuda, nastavlja i u ekonomskoj sferi da ustanovljava inovacije od kojih se svakome ko je ikada radio u normalnoj ekonomiji diže kosa na glavi. Iz gradskih i republičkih fondova pokrivaju se gubici preduzeća u kojima se godinama i decenijama unazad talože politički nameštenici, troši nemilice i bez značajnijih posledica krše propisi. Što je najgore, takvo ponašanje države i lokalne samouprave proglašava se za veliki uspeh a prosečan birač, inače neupoznat sa pravilima tržišne ekonomije, sanja o tome da opet i u njegovoj upropašćenoj firmi zavlada blagostanje sa krilaticom: “Ne mogu oni toliko malo da me plate, koliko ja mogu malo da radim”!

Zato se i dalje pitam da li ova naša nova lokalna vlast planira da makar između redova provuče neku ideju o novoj viziji grada. Da li će skupiti hrabrosti da ovom toliko puta laganom i izneverenom narodu kaže istinu, pravu, golu, surovu istinu da je kruševačka industrija, onakvu kakvu smo je znali, daleka prošlost. Da li će skupiti hrabrosti da kažu da u doba totalne automatizacije i robotizacije proizvodnje ne postoje firme od 8.000 radnika. Da li će biti toliko iskreni pa reći da je jedina komparativna prednost koju mi u industriji možemo da imamo zapravo jeftina radna snaga. Posle toliko godina izolacije i tehnološkog zaostajanja naše fabrike nisu konkurentne ni procesom proizvodnje, ni znanjem radnika, ni radnim navikama, ni načinom shvatanja i razumevanja poslovanja.

Nisam protiv pomoći “14.oktobru” ali ta pomoć ne sme da bude u funkciji daljeg zamajavanja i obmanjivanja ljudi. Ta pomoć ne treba da ubeđuje građane kako je moguće vratiti jedno izgubljeno vreme u kome je država razmišljala umesto nas. Zato i pišem o novoj viziji, o nasušnoj potrebi da se kreira nova vizija Kruševca. Ova ili bilo koja druga lokalna vlast koja želi da pomogne svojim građanima mora da pronađe nove šanse, a ne da zatomljena u začarani krug propalih društvenih preduzeća izmišlja nove načine za demagoško prikrivanje istine. Šanse uvek proističu iz sopstvenih prednosti a mi moramo da se zapitamo koje su naše i imamo li ih uopšte. U modernom svetu, u savremenoj ekonomiji i ovo moje pisanje i razmišljanje već su prevaziđeni. Tamo su postojeće komparativne prednosti odavno iskorišćene, pa važi pravilo da se komparativne prednosti stvaraju. Mi ne koristimo ni ono što nam je Bog dao: plodnu zemlju i lepu prirodu. O tome treba da misli svaka lokalna vlast!

Autor: Aleksandar Šargić