Puls alternative

cane-partibrejkers
Pin It

Odakle početi priču o ljudima koji se u ovakvom okruženju bave alternativnim pravcem u oblasti kulture? Kako objasniti preko 30 godina kontinuiranog otpora džiberizmu u društvu u kome se na isti gleda sa divljenjem? Na koji način istaći važnost događaja kao što je koncert kultne grupe u palanci zreloj za eutanaziju kakva je moj tužni Kruševac? Ima li nade?

Partibrejkersi nisu samo jedan od najboljih bendova. Oni su naš najbolji bend. Naravno da se u ovome mnogi neće složiti sa mnom, i nije problem – priznaću da niste u pravu. Oni su čak mnogo više od toga: putokaz, ideja, energija…

Sa dovoljno konduktera po vozovima sam morao da vodim diplomatske pregovore prateći njihove nastupe po raznim gradovima i festivalima, da sam poslednju svirku u Banovini namerno propustio kako bih ih se dovoljno uželeo. Konačno, nakon osam godina obradovali su nas svojim dolaskom. Tačnije, neko se setio da ih pozove. Smatrao sam da je to prilika da nepogrešivo utvrdimo koliko kaskamo za zdravim svetom, za životom koji oko nas cveta „kao dve ruže u Nikolijinim nedrima“ što reče Čkalja u legendarnoj ulozi strica Gvozdena. Nisam bio optimističan, poučen iskustvom i realnim stanjem „na terenu“. Dok smo ortak i ja strpljivo čekali na audijenciju kod Caneta i pokušavali da se koncentrišemo na plan razgovora sa ličnošću za koju morate spremiti taktiku kao da igrate protiv Ajaksa iz ’73. nisam ni pomišljao da bi nešto moglo slutiti na drugačiji scenario. Obuzet tremom zakoračio sam u prostoriju u kojoj se nalazio čovek koji je više od bilo koga uticao na moje shvatanje života, a nisam mu nikada oči uživo video. Ništa se nije promenilo ni tada, crne naočare su samo reflektovale lik njegovih sagovornika. I ako je verovano namirisao našu nesigurnost, strpljivo i kulturno nam je održao lekovito predavanje o nestabilnom jedinjenju mladosti, rokenrola i našeg mentaliteta. Neposredno pre toga imali smo priliku da čujemo i Antona, koji odiše nekom čistom i iskrenom poverljivošću pa je utisak da se mnogo bolje izražava kada zajeca na svojoj gitari „Uličnog hodača“, „Mesečevu kći“, „Da li se još volimo“…

Preživeli smo nekako razgovor čiji kompletan snimak imate u prilogu na kraju teksta, i krenuli da se uštekamo u KCK kada nas je pred istim zatekao blago rečeno iznenađujući prizor. Po hladnom vremenu i kišici, na dva sata pre zakazane svirke, dok još ni tonska proba nije obavljena, stajala je grupa ljudi koja je postajala sve masovnija. Nakon što su se zvanično otvorila vrata, nije bilo potrebno više od 5 minuta da se toliko ispuni prostor da je jedino moguće kretanje bilo ono oko svoje ose. Čekalo se gotovo sat vremena u toj pat-poziciji na žurkolomce da bi konačno izašli na binu nekoliko minuta pre predviđenog. Repertoar je bio malo prošaran stvarima koje dugo nisu sviralii, nakon čega su usledile najprihvaćenije numere sa novog „Sirotinjskog carstva“ koje su se još pre izlaska albuma mogle čuti na koncertima. Kao i obično, delirijum je napravila „Ono što pokušavam sad“ koju je publika horski grmela, da bi usledili najveći hitovi na kraju sa uvek različito improvizovanim „Uličnim hodačem“. Naravno, to što su napustili zagušljivu binu nije značilo da ih nećemo više čuti, pa ih je željna publika brzo vratila na bis. Istina, nije dugo trajao, čak je izostala i horska „Najbolje se putuje kada putuješ sam“ koja uvek simbolično označi kačenje mikrofona o klin, ali niko nije zamerio jer su Cančuga i ekipa muški izgarali. Nije bilo njegovog prepoznatljivog provociranja publike koje se uvek očekuje, ali čak ni tu nisu zabušavali peckajući mangupariju u prvim redovima.

Šta je podbacilo, ko je omanuo i u čemu? I ako uveliko prerastam guranje u prve redove, polivanje pivom i šutke, ne mogu a da ne priznam da su baš ti likovi u martinkama bitan deo jedne subkulture i neizostavan deo raznolikosti koja rokenrol čini prelepim. Upravo je to prihvatanje ponašanja koje nekada nekome ne godi karakteristično za tolerantno poimanje okruženja jednog prosečnog čupavca. A i ozbiljne njuške često pukne nostalgija pa se bace u rulju iz koje nikad nikog nisam video da je izašao povređen. Kakav se zaključak može izvući ako se svako mlađi od 3 banke ko se našao to veče u KCK može nazvati klincem? Pa jednostavno generacije koje su odrastale u zlatno doba gitare već uveliko imaju sede, a u tom vakumu ratova, kriminala, nemaštine, duševnog ponora nije ostavljena perspektiva mladom čoveku. Nema slobode izbora kada možeš da biraš samo ono što ti se servira. A servira se najgori primitivizam i šljam, tako očigledno zatupljivanje širokih narodnih masa. Ne postoji alternativa. Ajde rok, ali gde se u Kruševcu može danas poslušati neka elektronika, hip-hop, džez, pa i pop? Čak ni ispred Mečke ne bleje više ekipe za koje se na prvi pogled može razaznati iz koje su priče već dolaze oni kojima to predstavlja javni diskont, samo društveno prihvatljiviju lokaciju. Šabančići su odavno preplavili asfalt. Mi nemamo scenu, mi nemamo andrgraund. Mi nemamo šta da negujemo. Mladi dolaze u svoj grad kao gosti jer ne vide perspektivu. Zoran je o tome govorio na širem planu, a ja sam ga slušao kroz prizmu lokalnog stanja stvari.

Lepo je što su Brejkersi sjajno prošli pod Bagdalom. Ali šta je ostalo za njima? Nadam se da nije jedini cilj bio broj prodatih karata jer on ne rešava ništa osim saldo na papiru. A rokenrol nije komercijalna vrsta muzike. Cilj ovakvih manifestacija mora biti dopiranje do mladih, razvijanje njihove svesti, podsticaj za napretkom. To je šansa da u svom gradu imaju čast da prisustvuju nečemu što odudara od hroničnog sivila sa kojim se svakodnevno borimo.

„Sirotinjsko carstvo sve nas čeka, pasji život po meri čoveka“.

Nadam se da nećemo ponovo morati da čekamo osam godina na Partibrejkerse kako bi ih slušao neki klinac koji prošlog petka nije imao za kartu, ili čak nije ni čuo za njih, jer ako budemo predugo čekali neće imati ko da ih sluša.

Jovan Crnčanin

Pin It
Puls alternative
3 votes, 3.67 avg. rating (75% score)