“Sevdah nisam sama izabrala, on je izabrao mene”, Amira Medunjanin u Kruševcu – intervju

amira
Pin It

U subotnje veče, 19. marta, žena sa slavujem u grlu, balkanska Bili Holidej, počastvovala nas je svoj nastupom u sali Bioskopa Kruševac, uz pratnju svog gitariste Ante Gela. Da je sve otišlo predaleko na ovom tlu, davno smo svedoci, kako je i sama Amira više puta naglasila, ali nam je bar ostala ljubav, i ono što iz nje izvire – umetnost uošte i dobra pesma…

Amira Medjunjanin, Sarajka, počela je pevati jos kao mala uz svoju majku, zadojena ljubavlju prema sevdahu. Kasnije je došao Novi talas, Azra, Ekv, itd; pa interesovanje za blues i pank muziku, i sav taj miks različitih zvukova i pravaca, Amira je izgradi svoj originalni stil pevanja i interpretiranja i napravila nešto sasvim unikatno, kao raj za čuti.

Odličnim interpretacijama pesama i po vek starih sa prostora bivše Jugoslavije, kao jedan vesnik mira, bez obzira na jezičku barijeru, svojim pevanjem do katarzičnih momenata dovodi svu publiku gde god da se pojavi… Veštim poigravanjem sa džez muzikom kroz izvođenje sevdalinki, pa pesama južne Srbije i Makedonije i šire, postaje diva i kraljica etno muzike, koja između svake dve interpretacije uvek vešto dobaci po neku šalu, uvek vedra i u interakciji sa publikom. Za sebe je rekla da je velika nostalgičarka, srećna u ljubavi isto kao i na sceni, i onako, razigrano duha naterala i Antu da zapeva s njom, što je izazvalo i dodatno oduševljenje… Kocert je počela setnom “Imam jednu želju”, a završila Azrinom pesmom “Ako znaš bilo što”. Oduševljenje posećenošću i reakcijom publike, uz osmeh dobacila je “Zvali vi mene – ne zvali, ja ću doći ponovo!”

Da su Amira i Ante i kao ljudi fenomenalni podjednako kao i muzičari, vedri, neposredni, blagog karaktera, i uvek spremni za šalu, ali i otvaranje svog srca, dokazali su kroz jedan bogati intervju, posle nastupa pred prepunom salom bioskopa i potpuno fasciniranom publikom…

– Amira, uglavnom se u svet muzike ulazi iz želje za slavom, novcem, naravno i zabavom, a ti si ušla na jedan sasvim originalan način, altruističkih pobuda, za kakav se retko čuje. Koliko je bilo straha i treme da se muzikom menja one ljuta, sveprisutne predrasude o nama sa ovih prostora i svi ti stereotipi?

Nije to bila trema, to je bio vise jedan veliki osećaj odgovornosti. Tradicionalnu muziku izvoditi jedna je velika odgovornost upravo jer je to velika grupa osećanja, nasleđe, priča iz života, jedna ogromna I bogata istorija; nešto što nam je ostavljeno u amanet, i zašta postoji razlog zašto je sve to opstalo tolike godine. Neke od pesama su stare i po pet stotina godina, opisuju neke realne životne slike koje su prijemčive i dan danas. Žašto je to opstalo, kad se upitamo, verovatno je to neki nauk ljudima. Kao neka knjiga pravila. E, sa te strane je moja odgovornost ogromna, i od starta, kad sam krenula sa kompletnom pričom, tj. misijom – ja sam se jedva usudila. Trebalo je prvo da u meni nešto sazri.

– Iz kancelarije za Evropske komisije, posle dvanaet godina rada tamo, naglo si presekla i uzela mikrofon u ruke; da li si imala uopšte neka iskustva na sceni gde se otkrio tvoj talenat?

Ja nisam školovani pjevač, nemam ni jednog časa pevanja; ja sam ekonomista po struci. Tako da je meni očigledno sve što imam – dato na dar. Postoji razlog žašto sam dobila taj dar i ne mogu se tek tako igrati s’ tim. Inače, pre nikada nisam imala nikakvu ambiciju postati pjevačica, nije to nekako bio moj stil. I dan danas ne mislim za sebe da sam pjevačica, nego neko ko je imao nenormalno veliku sreću da dobije takav dar, koji je došao ničim izazvan, nisam to tražila, došao je sam. Sevdah nisam sama izabrala, on je izabrao mene. Generalno, sve ove pjesme su me pratile ceo život, kolko god ja bežala od toga u profesionalnom smislu, i trčala u drugom pravcu!

– Orastanje uz rok i pank muziku, pa Novi talas, pa zanimanje za blues i jazz, kakvo je tvoje sećanje na tinejdžerske dane?

Ja sam prosto bila luda za Milanom Mladenovićem, totalno zaljubljena u EKV..! Ja sam sarajevsko djete iz mahale, dobra muzika je uvek bila tu oko mene… U osnovnoj školi sam umesto pjesmica iz bukvara recitovala sevdalinke … Kad sam bila srednjoškolka, djelili smo se na ekipe gde je jedna više bila za Azru, a druga za EKV, a ja sam prosto volela obe! Podjednako uživala i uz EKV i uz Džonija Štulića koga smatram jednim od najvećih pjesnika i volim pevati na nastupima.

– Kako je došlo do tog fantastičnog spajanja sevdaha sa muzikom južne Srbije, pa Makedonije, itd… svega što smo imali priliku od vas čuti ?

Rodila sam se sedamdesetih, u to neko vrijeme radija kao glavnog medija, i tako čula sve te pjesme koje su postale deo mog odrastanja i genetskog koda. Sve te pjesme bude najdublje ljudske emocije. Kažu da je Sarajevo kolevka sevdaha, ali ja sam bila takođe opijena i makedonskom muzikom; po senzibilitetu mi najviše paše taj južnjački ritam kao npr. muzika starog Vranja, tako da se u svakoj pjesmi potpuno pronalazim i svaka ima svojih čari. Potpuno jedinstveno u cjelom svjetu.

– Spoj sa jazz muzikom i saradnja sa Mostar sevdah reunonom, doneo je neke posebne zanimljivosti, tonove i boje Saradnja sa Merimom Ključo, ko vam je još jako poseban i drag od saradnika..?

Upoznala sam celu tu ekipu preko zajedničkih prijatelja i uradila album sa njima. Za Mostar sevdah rekli su mi – poslušaj tu ekipu, sviraju to i to, i svidela mi se cela priča sa tim novim aranžmanima, u nekom novom ruhu, sve je to prošlo fenomenalno… Zapravo, ja sam neko ko je ceo svoj život posvjetio istraživanju odakle koja pjesma dolazi, da li je dogadjaj istinit, mogu li naći ko je napisao pjesmu, itd… To istraživanje bilo je moj skriveni šareni svjet, gde sam ja bježala kad mi je tegobno!

Od dragih kolega… ima ih dosta, eto, Bojan Zulfirkapšić je čovjek sa kojim najduže sarađujem, sedam godina radimo zajedno i imamo dva zajednička albuma. Bojan je neko ko dolazi iz sasvim drugog svijeta, iz svijeta džeza, i u svom radu vešto koketira elementima različitih zvukova… Sa Antom radim već tri godine i sa njim imam isto jedan sasvim drugi svijet. Tu je i Boško Jović, fantastični gitarista iz Sarajeva, pa Nenad Vasilić, Nišlija, sasvim je genijalan. Kad se odmaknem i pogledam sa strane, stvarno imam sreće što sam okružena ljudima koji imaju taj način korišćenja tradicije kao i ja. Muziku osećam kao živo biće, pustim je da diše… Cela ekipa radi tako što pustimo da nas muzika ponese…

– Iako ste sinoć Ante i ti nastupali u Zagrebu, turneja zvanično počinje u Kruševcu, kako piše na sajtu? Kakvi su ti utisci od večeras i hoćeš li ispuniti obećanje da dođeš ponovo, možda sa celim orkestrom?
Da, turneja zvanično počinje u Kruševcu i predivno je, zaista sam fascinirana jer nisam očekivala da će doći ovoliko ljudi i sala se skroz napuniti, baš sam se zabezeknula i malo prepala ! Prezadovoljna sam, naravno da bih opet došla ..! Jako mi je žao što ne često ne uspem stići da razgledam gradove u koje sam došla, posebno jer volim tradiciju, a toliko sam toga čula o Kruševcu…
Inače, ceo orkestar je posebna priča, to je projekat vođen idejom da se napravi bend od deset muzičara koji su svi iz različitih zemalja Balkana, iz svake po jedan, Eto , Nenad Vasić bio je predstavnik Srbije, pa ima tu još Bugarska, Rumunija, itd…

– Poznato je da gde god nastupaš, bez obzira na jezičku barijeru, izazvane emocije uvek budu iste?

Da. To se prosto – desi. Ako čovjek koji je dobio zadatak da prenosi tradiciju, od strane neke više sile, taj mora zaista i vjerovati u to što peva i govori. Svaku pjesmu proživim kao da je pjevam po prvi put.

– Dvehiljadešesnaeste imate toliko zakazanih nastupa, da kažem od zemalja regiona pa sve do Londona, još velikih evropskih gradova pa Turska, Ausrtralija, Tajvan, itd… Kako puniš ’’baterije’’ i šta ti daje snagu da uvek zasijaš?

Nemam ništa posebno iz čega crpim energiju, ja je jednostavno uzimam iz pjesama koje pjevam, te neke ideje… zato sam tu gde jesam. To sve sve tako ljepo posložilo, moj put pratim i trudim se da ne skrenem sa njega. Muzika mi je apsolutni izvor svega, naravno i ljubavi.

Morala sam da upitam i Antu kako mu se svideo Kruševac i šta je to što on voli da peva kada ga Amira malo podstakne…

ANTE GELO: Nije mi nepoznanica Kruševački mentalitet jer sam u Gracu studirao sa dva Kruševljanina, bili smo zajedno u studetskom domu … Eto, umorni s puta, sinoć svirali u Zagrebačkom kazalištu, a sad idemo u Kragujevac, ali da se izdržati, posebno što se radujemo tom gostovanju na Tajvanu…

U suštini, ja i ne volim da pevam, ali eto, desi se ponekad možda nešto od Dragojevića ili Arsena Dedića… Inače od zagrebačkih bendova oduvek mi je omiljena bila Azra, od beogradskih EKV… Što se stranih stvari tiče volim slušati džez…

Intervju uradila Maja Mitić

Pin It
“Sevdah nisam sama izabrala, on je izabrao mene”, Amira Medunjanin u Kruševcu – intervju
0 votes, 0.00 avg. rating (0% score)