Nije dovoljno sve propalo

IMG_3427
Pin It

 

Крушевачка фудбалска публика важи за једну од најспецифичнијих у Србији. Ако тренери желе да сазнају свој реални квалитет, порука им је да дођу на стадион Младости. Ретко где ћете видети да се аплаудира гостујућем играчу када излази, или звижди домаћем тренеру а да разлог није активни резултат. Једноставно, предуго се котрља бубамара под Багдалом па је овде нестручност најпровиднија, а и на лоповлук се најбурније реагује. Не само то, већ знају чарапани да одреагују и на људске карактеристике спортиста. Ту се деле на оне људе као што је Фримпонг, који након победе са Црвеном звездом дође до севера да са својим дојучерашњим саиграчима поздрави навијаче у чијем клубу је провео пола деценије, и оне као што је Трујић, који се радује нерегуларном датом голу клубу који га је афирмисао као да је освојио титулу.

Но, за тачно 11 дана ће се спустити завеса на једно од најсрамнијих фудбалских првенстава у историји земље. Циркус који је ове године режирао највећи шљам наталожен у разним структурама може се мерити са оним што је Аркан радио са Обилићем пре готово две деценије. Просечан грађанин је са дешавањима у лиги могао пре да се сретне кроз сатиричне странице на друштвеним мрежама него у наменским медијима. Ми који смо имали ту несрећу да уживо и самовољно будемо сведоци тог сивила смо већ за посебну дојагнозу мазохизма.

Два државна пројекта, два политичко-мафијашка удружења, две финансијске рупе без дна, две државне лешине без перспективе у реалној конкуренцији и поносити носиоци четничких петокрака у својим грбовима, подигли су лествицу јадности. Никад дубље, набили су њушке у сопствене анусе и не виде даље од дванаестопалачног. Подређујући све себи, омаловажавајући сваког достојанственог, обесмислили су својом бестидношћу све оно у овој игри због чега смо као деца трчали по џомбастим ливадама између два пара камена. Они само тако могу јер искрени не знају бити ни када ћуте, поштени ни када спавају. Само их боје разликују јер су истом сисом задојени. Зависни од ловорика и крволочни на престол чију тежину само они виде, огадили су фудбал и најзагриженијима. Ниједног тренутка се нико од њих није бранио да је поштен, већ ко је мањи лопов. То су стандарди наших вечитих.

Тешко је са таквима и ваздух делити, а камо ли лигу. Осете одмах да одудараш од просека, позавиде чим покажеш да може и на други начин осим њиховог, а нарочито засврби кад на њима то демонстрираш. И спусте те, врате на њихов ниво, јер не морају тебе да купе ако контролишу систем у коме си. Од тога и сам клонеш, балдишеш, и док си се освестио они су остварили своје циљеве, а ти гледај филм у новинама. Тако је и у животу. Али, стигну њих Каирати, Черномореци, Шамроци, Петах-тикве и слични још пре отварања сезоне купања. И зато размислите пре него ли ме осудите када тако гласно славим Бордое и Лудогореце јер у њима мој очај сваког пенала и офсајда нађе спокој и сва беспомоћност правду за коју је кадија био нем.

Некада сам са усхићењем чекао почетак нове сезоне, а сада ми је душа лакша за тону када се заврши. Не можеш сам то да пресечеш, па је као чекање родитеља да ти извуче кабл из струје док пикаш игрице. Неће бити Европе ове године. Нисмо ни заслужили. Без обзира на двоцифрене надокнаде времена, офсајде, наручене пенале и остала делегирања. Није нам ни Раднички крив што је пустио Јавор и без последица наместио утакмицу на очиглед јавности, нити што ће Звездица њих пустити у последњем колу. Наши их нису добили кад је било најбитније и то је то. Ако ниси знао за шестицу у јануару, сигурно нећеш добити десетку у октобру.

За бугаре нећу имати комплекс да навијам. То је здраво ривалство. Оно има своју радикалну димензију којој се многи противе, али само зато што је површно схватају. Она тај дерби и чини посебним, вредним чекања. Ти порази се много теже залече, а победе много више залију.

Прво коло сам дочекао на свирци Забрањеног пушења у Сокобањи. Тог 20. јула смо једва нашли неки ћумез од кладионице у коме би без превише оптимизма испратили пренос меча у коме је наш клуб гостовао на Маракани. Од 43. минута и гола Гобељића, док су домороци у чуђењу гледали другара и мене како скачемо од среће као шимпанзе, у мени је растао прелеп осећај наде. Била је то нада да ћемо следеће године у то време напињати пегаве мађарице по Ујпешту. Или да ћемо се олешити од плзенског пива против Викторије. Или да ћемо потрошити месечну плату на курчење по јефтином Кишињеву. Или да ћемо закупити цео воз до Никшића па на Крупац на роштиљ и купање. Или да ће нас спроводити као терористе у Мостар. Или стопирати до Јеревана. Можда да ћемо налупати прљаве штрумфове из Левског у сред Софије? О Грчкој да не причам. Отишао бих месец дана радније, не бих ни био у стању да се враћам у Крушевац на реванш. Мада какве смо среће извукли би неке исланђане чије име не бих умео да изговорим, тачке на атласу са Фарских острва, Малте… Једино би Кипар био прихватљив пошто би ту нашли јефтину варијанту чамцем са азилантима. Не знам како функционише систем повратне карте бродским саобраћајем? А у следећем колу чизма, или острво! И тај сан се распршио у недељу… Много је то више од пораза. То је бре тешко, тешко у пичку материну!

Ово је требало да буде чланак о учинку садашњег тренера где сам спремио силне неке податке и извукао цифре, како бих аргументовано доказао да је највећи кривац за резултатски неуспех клуба који волим и да мора бити смењен. И јесте, и треба. Међутим, ни он, ни онај који одлучује о његовој судбини, ни оних 11 безидејних несрећника на терену нису свесни шта су мени урадили у недељу. Тачније, није их ни брига. Зашто бих ја онда причао глувоме или писао слепоме?

Бар је Милвол истопио гвожђе у сред Сканторпа. Три комада, у реваншу. Сад игра са Бредфордом за повратак у Чемпионшип, и то на Вемблију рођаци. Седнем у Ж, нађе ми Ивица пренос на сателиту, и бленем, не трепћем. Кидају се, не стају, а ови несмајници на трибинама све спонтано, искрено. Тачно их замишљам у оним пабовима на углу како кежуал циркају. И деру се, певају неке песме које једва разумеш на том кокни сленгу. Фудбал им ко религија. Отићићу тамо једном, само један круг да видим да ли могу да се шверцујем у њиховом возу. Причаћу им о мом Напретку. Да чују како смо први пут ушли у Прву лигу против Рада. Да им набројим ко је све дрхтао кад долази у Крушевац против оне генерације која је играла 1980. са Дрезденом Куп УЕФА. Они сигурно појма немају колико је голова Шкоро дао Тотенхему? Не верујем ни да су чули да је неки стадион направљен за два месеца. А тек прича о друголигашу који је стигао до финала Купа ће их подсетити на оно њихово са Манчестером. Не смем да заборавим дедину сезонску карту из осамдесетих, то ми је међу оним исечцима из новина кад је Тадија утерао Дишљенковићу два комада. Испао би ту хаос кад би покушали да ме убеде да су имали они и боље од Миће, Дуце, Крлета, Чочета, Џаје, Бајса. Кад би се бре они скидали голи ко ми у децембру у сред Зрењанина, ишли бициклом на пријатељску у Параћин, пеглали се две ноћи до Суботице возом, киснули у Лучанима или стопирали за Врање? Какав њихов црни фудбал, појма они немају.

Јован Црнчанин

Pin It
Nije dovoljno sve propalo
8 votes, 5.00 avg. rating (98% score)