Većina pripadnika mlađih generacija koje danas "lunjaju" pustim ulicama bivše prestonice Srbije, prestonice kulture, prestonice bogate privrede, ekonomije i svega ostalog što čini sastavni deo normalnog života, verovatno nemaju ideju šta znači ovaj naslov.

Danas, kada na svakom uglu "mirišu" pljeskavice, pice na parče, deca umesto na livadi fudbal igraju u igraonici, a umesto na stadionu utakmice gledaju u kladionici, a za koncerte su čuli i smatraju da je provod, žurka u gradu, kada jedan od par aktivnih kafića koji ne puštaju Cecu, Jecu i sl organizje "promociju" nekog pića, koje i inače svaki dan prodaju, ali čiji vlasnici / menadžeri ne umeju da smisle ništa osim besomučnih "promocija" kako bi privukli ono malo mladih, željnih kakvog - takvog provoda pre nego što pobegnu u Beograd i dožive kulturološko - socijalni šok od kojeg najveći broj pobegne panično u svoje sobe / stanove, družeči se u "kućnoj" varijanti sa kolegama sa fakulteta ili iz Kruševca, ili se totalno izgubi u beskonačnosti opcija za zabavu potpuno zaboravivši zašto je uopšte došao u tu novu prestonicu.

A Kruševac? Ko još zna šta je topli sendvič kod Srđana (pre nego što se "uzdigao" u visine srpske politike, odvukavši u razne UO i svog brata koji je bezuspešno pokušao da održi tradiciju Hokus-Pokusa)?

Izlazak u grad tih devedesetih je nudio mnogo više izbora nego poslednjih desetak godina. Nije bilo vikenda bez koncerta u "Muzičkoj", "Gimnaziji", "KCKu", kafići su radili dok ima gostiju, a nije bilo igraonica / kladionica i ljudi su se družili u realnom svetu, ne preko Facebook-a ili SMS/MMSa.

Negde oko 3 - 4 ujutru, alkohol bi popuštao, a glad terala na hranu. Hokus - Pokus je bilo idealno mesto da se pojede, još uvek neprevaziđeni, topli sendvič, po vrlo pristupačnoj ceni, a nekako se nismo gojili od njega niti razmišljali koliko ima kalorija. Valjda je i stanje u zemlji bilo takvo da deca nisu u školu/grad išla taksijem, nisu im doručak/ručak/večera bili punomasni, brzi obroci, fizičko je postojalo kao predmet, a sportom se bavilo napolju, a ne na računaru... i kretali smo se, puno... skakali na koncertima EKV-a, Partibrejkersa, Sunshinea, Daltonesa, Scarpsa...

A kada bi dosadio sendvič, tu je bio Feti...

Kažu da se ljudi "starih dobrih vremena" sećaju samo zato što su ostarili pa im nedostaje mladost. Meni nedostaje život u mom gradu, onakav kakav je bio. Ispunjen dešavanjima. A mogao bih ga živeti i danas, sa 35 godina, bez ikakvih problema... Do tada preostaje pivo kod Mede i žal za lepim stvarima kojih više nema, a kako se stvari odvijaju, neće ih više ni biti... barem ne u gradu koji polako umire.